Da bacim poneko slovo...

Eto i mene, napokon. Već duže vreme nisam sela za komp, da bacim poneko slovo. Danas, eto, osećam neku potrebu za tim. Sreda je, ništa se ne razlikuje od bilo koje prošle srede, al eto " javilo mi se ". Još jedan naporan dan na poslu, smaranje u pauzi od 2 do 5, pa opet tamo - ovamo i onaj osećaj, otprilike ovakav =)$&/)(=):_"#!, kao : ," Ha? Šta? ". E, baš to. Taj osećaj.

Padala je kiša danas, u stvari, još uvek pada. Da. Čujem po olucima. Spustila se magla. Valjda će biti snega uskoro, nadam se. Više nam ni sneg ne pada. O, Bože! I to je to, što li sam sela, nemam pojma. Pustila sam muziku i kao pokušavam da se opustim. Zapalila cigaretu, kao to će mi pomoći ( ...da, kako da ne... ). A da, tu je i kafa, a lik sprema palačinke... TV je uključen, ružičasta televizija, ništa pametnije sem gomile retarda na nekoj farmi. Okrenuta sam leđima TV-u, slušam muziku i kuckam... Valjda i ja, kao i ovi na farmi, nemam ništa pametnije da radim. Ponekad se osećam kao pravi retard, mada iskreno mislim da je njima možda i bolje. Nebitno. Palačinke već mirišu... Mmmm... Došao je da me poljubi i vratio se u kuhinju...

Jedino dobro koje mi se desilo je on. Nikada nisam upoznala nekoga kao što je on. Ali neću o tome. Možda se uobrazi:P... Neću da razmišljam o tome. Znam da mi je nedostajao i to je činjenica. Drago mi je zbog toga. Drago mi je što priznajem. Elem, nisam zato ovde.
U suštini, nemam pojma što ovo kuckam. Nebitno. Vratiću se brzo.