Još jedno nedeljno jutro. Budim se s onim istim osećajem. Osećajem potrebe.
Nežna, mekana koža pod mojim prstima, soba obasjana prvim jutarnjim zracima svetlosti. Čujem cvrkut ptica.

Fališ mi.

Ne ustaje mi se.

Želim da me dodirneš. Želim da te dodirnem.

Prevrćem se po krevetu, tražim te u polusnu... Hladno mi je. Ugrej me svojim rukama, zagrli me i ne puštaj ovog nedeljnog jutra. Hajde da ceo dan provedemo u krevetu. Nećemo se javljati na telefone, nećemo jesti, piti, nećemo uključivati TV, povlačiti zavese...
Bićemo sami. Ti i ja.

Mada, mogao bi da nam spremiš kafu i da je zajedno popijemo u krevetu. Hoćeš?
Ali prvo... Prvo me poljubi. Provuci prste kroz moju kosu i čvrsto me privuci k sebi.
Želim da osetim otkucaje tvog srca, i tvoju kožu na mojoj. Kasnije ćemo popiti kafu.
Najpre, pusti neku laganu muziku. Pusti Tori Amos, znaš koliko volim da je slušam.

Vodi ljubav sa mnom, želim te. Tvoje usne na mojoj koži. To je jedino što želim ovog nedeljnog jutra.
Ti i ja. Danas. Sutra. Prekosutra. Uvek. Zauvek.

Umesto toga, probudila sam se sama. Isto kao i prošle nedelje.
Nema te kraj mene, to je sve što znam.

Još jedan buđav dan. Pije mi se kafa.